Novosađanin koji pokreće digitalne živote: Sve može da se nauči, besplatno

U bliskoj budućnosti, veštačka inteligencija će biti naša svakodnevnica – u državnim ustanovama, administraciji, prodavnicama ili bankama. Toj inteligenciji, ljudi kao što je dvadesetosmogodišnji Aleksandar Nikolić podariće ljudski oblik sa kojim ćemo moći da komuniciramo.

Aleksandra su u svet kompjutera, kao i većinu mladih, uvele video igre, a studije arhitekture su ga upoznale sa 3D softverom. Kada je shvatio koje su njegove mogućnosti, počeo je da istražuje, uči i traži ono što ga najviše zanima. U novosadskoj kompaniji 3Lateral je to i pronašao. Danas je iskusni „riger“, majstor 3D animacije koji čini da se likovi koje stvara za video igre kreću u potpunosti realistično, sa gotovo neprimetnom razlikom između realnog i digitalnog.


Čime se bavi kompanija u kojoj radite?

3Lateral se prvenstveno bavi digitalizacijom ljudskog lica, pravljenjem digitalnih likova. Mi skeniramo glumca, i potom se trudimo da napravimo kompjuterski model koji može da oponaša sve njegove facijalne ekspresije. To je dosta složen problem zato što je ljudsko lice veoma teško opisati matematički, ono je kao zasebni „organizam“ koji se nelinearno kreće. „Riging” je u principu pravljenje sistema koji opisuje kako se trodimenzionalni model deformiše. 3Lateral trenutno najviše radi facijalnu digitalizaciju, a sada već imamo bazu „lica” koja možemo menjati i stvarati nova.

Iako sve ovo većini od nas deluje isuviše komplikovano, Aleksandar se ne bi složio.

Na sopstvenu inicijativu, ovaj posao može da se nauči. Znanje 3D-a možete steći lako, na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu imate smer Animacije koja vas uči osnovama ovog posla, ali za napredni nivo vam treba vremena i volje da izučavate tutorijale, kurseve, programe, i to sve preko interneta, potpuno besplatno.

Koje su konkretne primene vaših usluga i svega što 3Lateral radi? Kako to funkcioniše trenutno, a na šta bi sve moglo da se primeni u budućnosti?

Trenutno se naš proizvod najviše koristi u igrama, ali pravimo i likove koji bi mogli da budu, recimo digitalni „službenici“ u banci, sa kojima ćete jednog dana moći da komunicirate. Za sada smo u igrama, to jest industriji zabave, jer ovo što radimo gura razvoj kompjuterske grafike uopšte. Ima dosta primera novih tehnologija koje su nastale da bi bile primenjene u industriji zabave, a kojima je potom nađena primena u mnogim drugim oblastima. Kako budemo razvijali i činili našu tehnologiju dostupnijom, tako će joj spontano ljudi naći nove primene. Mi možemo da zamislimo neke poput veštačke inteligencije, biometrije i istraživanja iz domena psihologije, ali ni mi ne možemo ni da pretpostavimo u kojim pravcima će sve to ići.

Kako ste povezali arhitekturu sa svojim sadašnjim poslom, a kako ste povezani sa ostalim profesijama u okviru njega?

3D softveri u arhitekturi koriste se za projektovanje objekata. Isti ti programi, naravno, koriste se za univerzalno modeliranje bilo čega, u tome je veza. Međutim, u arhitekturi modelirate objekte koji su statični i ne pomeraju se, dok ja ovde koristim sisteme koji deformišu oblikovane likove.

Mnogo je grana u okviru 3D-a, i ono što retko ko može da pretpostavi je koliko su one fokusirane na „umetnički“ deo posla, gde moje kolege prave recimo teksture kože ili kose tako da ih učine realističnim. Drugi deo posla je programerski, gde ta koža i kosa bivaju integrisane u širu sliku, kompletan lik. Ja u međuvremenu radim na realističnim deformacijama prilikom kretanja i ponašanja lika… sve se tu preklapa.

Kako biste objasnili svoje zanimanje roditelju deteta koje bi jednog dana možda poželelo da takođe bude „riger“? Da li je dovoljno samo reći „profitabilno je“?

Ja nisam uspeo ni svojim roditeljima da objasnim tačno čime se bavim (smeh). Ljudi koji su se susretali sa kompjuterima ili igrama i virtuelnim prostorom uopšte imaju izgrađenu intuiciju o tome, i nije im teško objasniti. Ljudima koji uopšte nisu imali interakciju sa tim je nemoguće objasniti, i u tim situacijama ja samo kažem da mi pravimo digitalne ljudske likove, digitalni život, i da je to polje istraživanja sa puno zanimljivih oblasti.

Industrija video igara jeste dosta profitabilna, to je uvek važan faktor, kao i jedan od razloga zašto baš u njoj postoji toliki podstrek za inovacijom. A prilika za posao je samim tim dosta, jer sve te nove grane traže stručne ljude, kojih je malo. Bitno je samo da uložite vreme i savladate nešto novo.

Kako biste, sa druge strane, isto to objasnili mladoj osobi koja možda i nije svesna „sveprisutnosti“ digitalnih profesija? Samoinicijativa jeste važna, ali i prisutnost ovih tema u školstvu takođe.

Mislim da će formalno obrazovanje uvek kasniti za realnim svetom, jer je nemoguće stići digitalnu tehnologiju u brzini njenog razvoja. Treba samo ići u korak s vremenom, tako što ćete uzeti ljude koji su se dokazali u digitalnom svetu i uključiti ih u formalno obrazovanje.

Ne tražite toliko tu formalnu strukturu u kojoj će sve neko da vam „sažvaće” već istražujte za sebe. To treba buditi kao vrednost u ljudima, da svojom samoinicijativom preuzmu odgovornost za svoje obrazovanje, uče nove stvari.

A klince je dosta lako zainteresovati, gledali su crtaće, igrali su igre, to im je zanimljivo, plus je interaktivno. Mislim da bi dosta klinaca želelo da bude deo svega ovoga, da uči o kompjuterskoj grafici, gejmingu, 3D-u, programiranju. Shvatili bi, pritom, da 3D nije jedan ogroman matematički problem već da je tu možda i najznačajniji umetnički deo, a to bi ih dodatno privuklo.

Sve što sam rekao takođe važi i za starije generacije koje bi želele da se snađu u ovom novom vremenu – samo pitajte klince i sve će vam objasniti (smeh).